Изложба Наташе Јанковић од 27. јануара
У Блок галерији, Јурија Гагарина 221, петак, 27. јануара, с почетком у 19 часова, биће отворена изложба цртежа, ауторке Наташе Јанковић. Изложба ће бити отворена до 8. фебруара.
Наташа Јанковић рођена је у Београду 4. јануара. 1992. Завршила је основне и мастер студије сликарства у Београду на Факултету ликовних уметности 2016. у класи проф. Радомира Кнежевића.
Излагала је на више самосталних и групних изложби, између осталих; у Библиотеци града Београда *Тренутак*-2019, СКЦ Нови Београд „Тренутак“ – 2019, Галерији Стара Капетанија „Тренутак“-2019, Колективна изложба мозаика у галерији РТС. 2019, Колективна изложба радова у Народној банци Србије 2019, Изложба „Камен у архитектури и уметности“ у Уметничком центру Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду – 2018. и другим.
У предговору каталога , Бранка Милутиновић пише: “ У сликама са мотивима актова и цвећа Наташе Јанковић, уочавамо снажне визуелне ефекте интензивних боја, контраста и линија јасног цртежа ослоњених на искуства поп-арт уметности кроз које ауторка указује на критички осврт према посредовању данашњих масовних медија.
Те представе интерактивних медија “ идентификацијског потенцијала ” , подређених обиљем наметнутих жеља чије се задовољење никада до краја не остварује, постају суптитут за испражњену стварност диктирајући доминантна конзумеристичка понашања и орјентације ка материјалном.
Тиме се стварне потребе човека губе, а осиромашује хуманост, емпатија и међуљудски односи у свакодневном животу.
У Наташиној уметности се може пронаћи аналогија са причом Аска и вук, где се млада овчица Аска која на стрмим ливадама воли да игра балет сусреће са искусном вуком у потрази за пленом. Очаран Аскином лепотом игре и глуме, код вука се буди платонска љубав пуна емоција према Аски. Наташин ликовни језик пун непредвидљивости, спонтаности и ритма, прожет осећањем експресије и непознатих ситуација је различит од телевизијског медија и компјутерске виртуелне реалности заснованих на хијерахизованим принципима репетиције образаца и стереотипа. Баш као и у причи Иве Андрића, истинска уметност као облик, продужетак живота побеђује зло и смрт. Исказивањем индивидуалности кроз своје сликарство
Наташа производи форма-садржај односе којима прозива инхибираност и где је све могуће у слободи избора. Она као савремена уметница том “сноликом времену слике” изнова призива радост експериментисања и непатворенеих доживљаја.“