Историја Новог Београда
Пола века Новог Београда везује се за 11. април 1948, датум из неког разлога одабран као почетак изградње, мада су женске, „фронтовске“ и друге радне бригаде годину дана пре тога кренуле у „јуриш на мочвару“. Службеног јубиларног датума, испред неколико хиљада омладинаца који су цвокотали на леденој кошави, визије будућности предочавали су Батрић Јовановић, ондашњи заменик директора за изградњу Новог Београда, и министар грађевина Влада Зечевић.
У ствари, нема никаквог разлога да се обележи још неколико годишњица. На пример, 66 година од оснивања „Удружења за улепшавање леве обале Саве – Нови Београд“, регистрованог код Одељења за заштиту народа Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије (8. марта 1932). Или 68. година од штампања првог броја земунског недељника „Нови Београд“ (17. јануара 1930, власник Александар Врањешевић). Колико је познато, Нови Београд се први пут помиње 1924. године, када је Петар Кокотовић, земљорадник, на Тошином бунару отворио кафану и окачио фирму „Нови Београд“. Кућу је подигао годину дана раније, па би се, са допустивом грешком, уместо 50 сада обележавало целих 75 година Новог Београда, уз додатак да ни „лева“ традиција не би била на губитку, пошто је Кокотовић био напредни сељак, први председник Народноослободилачког одбора у Новом насељу и Бежанији. Обашка што је 1923. године нацртан и први урбанистички план Новог Београда.
Послератни Нови Београд нацртао је 1946. године архитекта Никола Добровић, ондашњи шеф групе за Нови Београд у Урбанистичком институту Београда. С обзиром на то да ће Генерални урбанистички план бити донет тек 1950. године, његов цртеж и цео Нови Београд замишљен је као урбана кулиса за оно (нај)важније: зграду Централног комитета Комунистичке партије Југославије, зграду Председништва владе Федеративне Народне Републике Југославије и „репрезентативни хотел“.
Изградња Новог Београда почела је с „павиљонима“ поред Тошиног бунара, Студентским градом и поменутим важним здањима. Рекорди су ажурно бележени. Тако је Радомир Милосављевић за осам сати озидао 30 кубика зидова, рекорд који су Цветко Пишкулић и Јосип Балашек убрзо оборили – и кратко задржали, пошто је извесни Божидар Николић „пребацио све норме и за исто време сазидао 82,54 кубика зида“. Вести о резултатима, пробијању планова и рокова за 30 до 300 одсто, пожртвовању и самопрегору доспеле су и до највишег места – друга Тита. Очински забринут, он је – на пријему за градитеље пред почетак сезоне радова, 9. априла 1950 – озбиљно изјавио: „Имам једну замерку: чујем да се ви тамо превише напрежете. Не смемо претеривати у такмичењу…“
Београд се слабо или никако суочавао са чињеницом да се на дну Балканске улице, директно са железничке станице, сваких 17 минута појављује нови Београђанин са векном хлеба под мишком, картонским кофером у руци и допола поједеним пилетом замотаним у новине. Средином осамдесетих тај прилив смањен је на једног новог Београђанина сваких пола сата, али је тренд начисто срушен провалом стотина хиљада злосретних бранилаца огњишта и Југославије који су се овамо слили низ аутопут Братства и јединства (започет 1948, кад и Нови Београд), непосредно пре тога – и неодољиво симболично – прекрштен у Булевар Арсенија Чарнојевића.
Замишљен и грађен сразмерно очекиваној и планираној будућности, Нови Београд свакако представља неку врсту огромног чудовишта, чији је творац изгубио сваки смисао за сразмере. Упркос десет пута већем броју становника, сваки Њујорчанин под „блоком“ подразумева простор димензија 150X70 метара. У нашем случају, међутим, то је површина 900X600 метара. Сликовитије речено, то значи да Палата федерације троши простор који у „старом“ Београду омеђавају Трг Републике, на једној, и Славија, на другој страни. Или да на површину коју заузима блок „Шест каплара“ (може и било који други) стају цео историјски Дубровник, четири Корчуле или шест Диоклецијанових палата. Ширина захвата допуњена је, дакако, висином. Просечна новобеоградска „машина за становање“ има између 200 и 300 станова и око 1200 душа упакованих у станове са две до четири генерације. Бар једна трећина Новобеограђана живи у „зони латентне социјалне патологије“, што је стручни еуфемизам за становање изнад петог спрата, са повишеним ризиком здравственог и социјалног обољевања.
Присвајање Новог Београда почело је одмах, као што треба, крштавањем. У њему постоје „Три сестре“, „Два идиота“ (или „Три идиота“, зависно од тога да ли се уз куле броји пројектант), „Шест каплара“, „Кинески зид“, „Кифла“, „Фонтана“, „Павиљони“ (алтернативно: „Стари Нови Београд“), „Пирамида“, „Меркатор“, „Телевизорке“, али и „Кореја“, „Бангладеш“, „Старо сајмиште“, „Мерцедеси“, „Стари аеродром“…
Гамал Абдел Насер, Џавахарлал Нехру и цар Хаиле Селасије први су посадили дрвеће у Парку пријатељства на Новом Београду (1961). Неумрли Јосип Броз Друг Тито је Нови Београд обилазио у јуну 1948, потом је „сваке године по неколико пута пролазио“ кроз исти и, најзад, службено га је посетио четири пута. Први пут у мају 1961, потом у новембру 1967, када се „дуже времена задржао у центру МЗ ‘25. мај’“ и разгледао макете будућег града изложене на песку. Почетком децембра 1970. свечано је отворио аутопут који је потом показиван „најдражим гостима“ главног града, све док један од њих није поставио бесловесно питање: „А која будала је направила аутопут кроз центар града?“ Најзад, у мају 1977. године, „друг Тито је опет показао велико интересовање за изградњу Новог Београда. Изнео је своје мишљење и запажање о дотадашњој изградњи и дао своје сугестије за будући развој града.“ Сугестија је произвела Центар Сава, после чега више није било суштинских препрека за градњу такозваних Генекс апартмана и бувљака, све једно до других.
Наш читалац Јован Нешић редакцији је уступио на коришћење документацију која, чини се, недвосмислено потврђује да је озбиљна градња Новог Београда започета пре 60 година. Наиме, 23. фебруара 1938. Општина града Београда склопила је са данским фирмама „Хојгар и Шулц“ и „Кампсакс“ из Копенхагена уговор О.Бр. 2058/38 за изградњу Новог Београда. „Планови, технички услови и понуда извођача као основа уговора потписани су у новембру 1937, а први контакти у вези с пројектом вероватно су успостављени током 1936. године, на иницијативу мог оца Бранивоја“, каже Јован Нешић. Тадашњим плановима било је предвиђено да се уређени простор између Београда и Земуна искористи за градњу насеља са око 80.000 становника, укључујући и градски стадион. Сава се у то време прелазила преко моста „Краља Александра“, срушеног у априлском бомбардовању Београда 1941; средином педесетих преко његових камених носача постављен је мост Братство и јединство, данас познат као „Бранков“. На левој обали никла су испрва дивља, потом уређена купалишта и Сајмиште (које ће у историју ући као место на коме су пре рата Београђани могли да виде чудо немачке технике данас познато као телевизија, а за време рата производ немачке индустрије смрти, концентрациони логор). Радови на изградњи Новог Београда почели су 1938. под руководством инжењера Бранивоја Нешића и Карла Ларсена.
Канцеларије шефова градње налазиле су се на лицу места. Радови су – у предвиђеним роковима и, видљиво на фотографијама инжењера Нешића, са очигледним резултатима – текли до почетка окупације Југославије.
Инжењер Бранивоје Нешић водио је радове и пре рата и за време окупације; потоње је послужило као основ да му се 1946. суди као сараднику окупатора. Сведоци су потврдили да је инжењер Нешић своју пропусницу за прелазак Саве (тј. из Србије у Независну Државу Хрватску) користио и да помаже људима, од којих су неки – на његову срећу – не само били чланови илегалних група чију је пошту пребацивао него и вољни да то пред судом кажу. Сврха суђења показала се када је Окружни суд у Београду у име народа донео одлуку да „оптужени Нешић Бранивоје … ослобађава се од казне, али се, међутим, изриче конфискација багера ´Сидхавен´ са свим његовим постројењима“.
У складу са уговором о изградњи Новог Београда „Маурицен ИГ“ је 1938. године из Копенхагена – кроз Ламанш, Гибралтар, Средоземно море, Дарданеле, Босфор, преко Црног мора и уз Дунав – допремио багер „Сидхавен“. Комплетну посаду чинили су Данци. Капетан багера умро је 1942. године у Београду; сахрањен је на Новом гробљу. На иницијативу и по упутствима инжењера Бранивоја Нешића „Сидхавен“ је после ослобођења извучен са дна и оспособљен за рад. Пошто је конфискован од данских власника, добио је име „Колубара“ под којим је, уместо „омогућавања окупатору боље пљачке наше поробљене земље и лакше сузбијање ослободилачког покрета наших народа“, кренуо у нове радне победе. Када је 1948. пукла наша љубав са великим Совјетским Савезом и када се Запад појавио као кредитор изградње нове Југославије, „Маурицен ИГ“ је затражио да му се власништво врати или – плати. Држави су кредити били потребни, па је за багер исплаћена пуна цена. Фирма наследница оних које су 1938. започеле изградњу Новог Београда данас се зове „Каумпсакс“ и спада међу водеће пројектантске и консалтинг куће у свету.