ИЗЛОЖБА СЛИКА НЕНАДА СТАНКОВИЋА У БЛОК ГАЛЕРИЈИ ДО 24. ЈУНА

Изложба слика аутора Ненада Станковића, у новобеоградској Блок галерији, Јурија Гагарина 221, отворена је у петак, 12. јуна, а посетиоци ће поставку моћи да погледају до 24. јуна.

Ненад Станковић  рођен је 1965. године у Мачванском Белотићу. Дипломирао је сликарство на Факултету ликовних уметности 1990. године, а прво појављивање на ликовној сцени имао је 1977. године у Аранђеловцу на смотри“ Мермер и звуци”. Члан је УЛУС-а од 1991. године, као и Удружења ликовних уметника ЕСНАФ. Ванредни је професор на Академији класичног сликарства у Београду. Живи и слика у Београду.

Станковић је излагао је у земљи и иностранству на многобројним групним и самосталним изложбама. Осликао је две цркве са иконостасом у Ноћају код Сремске Митровице и на Ђуровом брду код Пријепоља. Поред награде Златни Беочуг Културне просветне заједнице Београда 2022. године, добитник је Повеље на Београдском салону у Галерији Прогрес 2007. године, као и похвале на Октобарском  салону у Шапцу 1982. Године.

У предговору каталога, аутор текста ликовни критичар Дејан Ђорић, пише:  Ненад Станковић је своје сликарство засновао као Нојеву барку, покушај спаса неких вредности старих култура које су нестале али чине плодно тло за изградњу слике, хумус на коме ниче цвет ликовног. Артефакти из прошлости постају идеалан моменат сликарске поетизације, која је и сама реликт. Тако се на његовој слици у правилно решеним плановима појављују фигуре и предмети који имају света обележја: кристали, скулптуре Лепенског вира, богови из Винче, стари једрењаци, Мештровићев Победник, пчеле у цветовима, мапе непознатих земаља, ледници, шах, планине, антички стубови, Венеција, Месец, актови лепих дама, шкољке, демаркациони штапови, Тесла као бог технике и остали феномени идејне топлине, која узвисује људско и божанско.

Неко би  приметио да слична иконографија постоји код српских сликара нове фигурације, па и „Медиале“, међутим, и она је данас заборављена. Ти елементи света и света духа улазе у медиалну идеју интегралне слике, најплеменитију у XX веку. Ако су се мајстори око „Медиале“ кретали ка интегралном, Станковић сада усамљено полази од интегралне слике, јер је она по речима Леонида Шејке остварена на неким његовим уљима, на три велика, кључна платна Милована Видака и појединим сликама Милића од Мачве. На тај начин оваква сакрална, предметна и фигурална иконографија, поново у ери уметничког разбаштињења задобија култни статус, наводи Ђорић