Ко је Београду „украо“ трећу реку

Београдске приче: На данашњем Ушћу некада се уливао још један водоток. Дунавац бах или Дунавски поток постојао до изградње железничке пруге 1884. Године
ОБИЧАЈ да свој град представљамо као место на ушћу две реке одавно је устаљен у Београду. Међутим, није одувек било тако. До претпоследње деценије 19. века овде се уливала још једна река. Додуше, знатно мања од Дунава и Саве, али је ипак јасно уцртана у старим картама.
Потрага за овом речицом вратила нас је у 18. век. На картама које су прецизно уцртавали Аустријанци приликом опсаде Београда, јасно се види још један водоток који су тадашњи картографи означили као Дунавац бах или Дунавски поток.
Он је ка Ушћу стизао отприлике из области где се данас налази Сава центар. Прецизније, на старој карти из 1789. године означено је како Дунавац бах тече из правца Сирмијума, односно Сремске Митровице. То није чудно, јер је Срем био изузетно подводан и врло неприступачан за живот све док нису почели озбиљни радови на исушивању овог подручја.
За то су били углавном криви фрушкогорски потоци, који су у равницу спуштали огромне количине воде које су правиле велике баре. Срем је био подводан, пун живог блата и песка, препун комараца и непроходан. Баш зато је и простор данашњег Новог Београда био врло неприступачан.
Затим смо у Музеју града Београда видели познату слику сараора, који вуку брод. То су били ондашњи радници који су уз обалу вукли велике бродове тако што би их теглили канапима

Пажљив поглед на сараоре на слици говори о томе да се они не налазе у Сави, као што би неко могао прво да помисли, иако се у позадини јасно оцртавају обриси Београдске тврђаве. Они се налазе у Дунавском потоку, јер се иза водотока у којем се сараори налазе види још један, удаљенији ток, и тек он припада Сави.
Дунавски поток престао је да постоји заслугом железнице, јер је 1884. године Београд са Земуном повезала железничка пруга. Направљен је први мост преко Саве и то је железнички мост који и данас постоји и паралелан је са Газелом. У његовом наставку је била пруга која је пресецала правац простирања Дунавског потока, и тада је морао да буде исушен и затрпан.
Трасом његове некадашње путање још дуго су биле баруштине па су и предратни инжењери приликом израде првих планова за насипање Новог Београда снимљени у чамцу на готово истом месту где је кист старог сликара овековечио сараоре.
РИМСКИ КАНАЛИ
ЈОШ су Римљани почели да копају канале за одвод а затим су то чинили и Аустријанци, потоњи Аустроугари. Тако је могуће да је Дунавски поток био, у ствари, остатак неког старог канала.
Археолози и историчари лако ће потврдити да су у борбу са сремским баруштинама и водама улазили још Римљани, који су од трећег века почели да копају одводне канале. И у њихово доба транспорт рекама био је најјефтинији, а претпоставка је да још од тада постоје амбиције за пловидбу овим коридорима.
Тако је још у трећем веку постојао ископ Јарчина, а истоимени канали и данас постоје. У време римског цара Пробуса, у доба од 232. до 282. године нове ере, почињу радови код села Доњи Петровци, које је тада било римска варош Буталис