Како је Tоша ископао бунар

Трговац који је у 18. веку имао велике здравствене муке са очима уснио је Светог Николу који му је наложио да ископа бунар и умива са водом из њега. Бунар затрпан приликом изградње Студентског града
КАДА неко крене у потрагу за ауто-деловима или дрвном галантеријом, обично добије савет да крене ка Тошином бунару. Ту су се већ деценијама угнездиле занатлије и произвођачи који имају ситнице које многе савремене радње немају, па је по томе овај део града постао познат.
Тамо где се завршавају Павиљони и новобеоградски блокови, а почињу обронци Бежанијске косе стоји улица која их граничи. Она носи име Тошин бунар, што је многима увелико „ушло у уво“, па се више нико и не пита по којем Тоши и каквом бунару је ово место понело тако необично име.
А за све, увек, постоји неко објашњење… Ми смо га потражили за читаоце „Београдских прича“.
Колибе и баште
ХРОНИЧАРИ предратног времена на Новом Београду, попут др Јована Марковића, бележе како су пре Другог светског рата овде постојала три центра око којих је била концентрисана дивља градња. Они су се налазили у околини Старог сајмишта, поред Старог аеродрома где је никло радничко насеље, а ту је било и насеље Тошин бунар, са колибама и баштама које су окруживале бројне винограде. Истини за вољу, ту је било највише мочвара и бара.
– Најпре је настало насеље Тошин бунар, као периферија Земуна – бележи др Марковић. – Тамо где се сада налази Студентски град, простирале су се приватне баште и виногради са колибама чувара. Временом је насеље Тошин бунар постало саставни део Земуна. То неугледно насеље није се много разликовало од београдске Јатаган мале. У њему се ништа није изменило све до 1948. године када је започета изградња Студентског града и павиљона. Током изградње Новог Београда, део Улице Тошин бунар до надвожњака пруге остао је у саставу Земуна, а њен дужи део према Бежанији постао је прво веће градилиште новог града.
Још је интересантније када „заронимо“ у даљу прошлост и пробамо да нађемо одакле овој улици такво име. По свему судећи, добила је назив по истоименој кафани, а ова по Тоши Апостоловићу.
Хроничар старог Београда Милан Јовановић Стојимировић каже како је „негде у 18. веку, када су се Аустријанци повукли из Београда, у Земун с њима прешао и Теодор Апостоловић, Јужносрбијанац, који није хтео да остане под Турцима“.
– Као богат купац марве и „трговац са печатом“, он је у Земуну убрзо постао угледна личност, црквени тутор и „стуб православља“ – бележи Јовановић Стојимировић у хроници „Силуете старог Београда“. Тај богати Апостоловић почео је под старост да пати од очију толико да није могао да разликује сребрне од златних валута, па је ишао по црквама и молио Светог Николу да му поврати вид.
Како даље бележи хроничар, „занет за ту побожну мисао, он је једне ноћи уснио чудан сан. Јавио му се Свети Никола и рекао: „Тошо, сине, изађи на Бежанијску косу и понеси једно празно буре од два акова, па га спусти тамо низ брдо. Где оно стане, купи ту земљу и ископај у њој један бунар, па засади око њега дрвеће и умивај очи том водом да повратиш себи вид“. Наводно је светац Тоши у сну наложио и да после то место поклони Српском земунском општеству (општини), као и своју задужбину, да га народ по томе помиње.
Бунар и кафана
ДОДУШЕ, неки хроничари кажу да је „наш„ Тоша у ствари био пореклом Грк, и да му је право име било Теодорос Апостолос, а да га је доласком овде прилагодио нашем поднебљу. Било како било, Тоша је учинио како му је речено, а одмах пошто је ископао бунар направљена је кафана поред тог места. И данас је позната као „Тошин бунар“, а била је популарна и под именом „Џакарта“.
Стари управници овог ресторана својевремено су нам говорили, не само да је до изградње Студентског града ту заиста постојао бунар, већ да је имао и ђерам, тако типичан за стари Срем онога доба.
Када су почеле радне акције на подизању Новог Београда, некоме је, ето, овај бунар засметао и он је затрпан, коначно остављајући раскршће ове улице са друмом који води навише, ка „11. априлу“.

Кафана, која је такође била у Тошином власништву, била је свратиште кочијаша и путника. У том периоду, на месту данашњег Студентског града, баш уз кафану о којој говоримо, налазила се и Трошарина. Тамо су сељаци, који су доносили робу на земунску пијацу, плаћали таксу.
Тошин бунар је почео озбиљније да се насељава тек између два рата. До тада су ту биле само колибе за чуваре винограда и башта. Куће уз дугачку улицу повезивале су Земун и Ново насеље, односно Стари аеродром.